уторак, 21. јун 2011.
среда, 8. јун 2011.
Stephen King
GOLE KOSTI
Ova knjiga je za Arthura i Joyce Greene
Ja sam tvoje strašilo Eto, to sam ja I ovdje sam da uĉinim Sto god mi se da ...
- K. C. and the Sunshine Band
Uvod
Ĉekaj — samo malo. Hoću razgovarati s tobom ... a onda ću te poljubiti. Ĉekaj...
Evo još nekoliko kratkih priĉa, ako ih ţelite. One pokrivaju dugo razdoblje moga ţivota. Ona najstarija, "Lik kosca", napisana je kad mi je bilo osamnaest godina, onog ljeta kad sam krenuo na fakultet. Ideja za nju došla mije, zapravo, dok sam bio u straţnjem dvorištu naše kuće u West Durha-mu, u drţavi Maine, igrajući košarku sa svojim bratom, i sad kad sam je opet proĉitao malo sam zaţalio za tim starim vremenima. Najnovija priĉa, "Balada o fleksibilnom metku", dovršena je u studenom 1983. To je razdoblje od sedamnaest godina, i ne predstavlja tako puno, valjda, ako se usporedi s tako dugaĉkim i bogatim karijerama kao što su ih imali pisci od Graha-ma Greenea, Somerseta Maughama, Marka Twaina, do Eudore Weltty, ali ipak je to više vremena nego što gaje imao Stephen Crane, i otprilike isto onoliko koliko je trajala karijera H. P. Lovecrafta.
Prije godinu-dvije, jedan me prijatelj upitao zašto se još uvijek gnjavim s time. Moji romani, istakao je, zaraĊuju mi dobru lovu, dok su kratke priĉe zapravo ĉisti gubitak.
"Kako to misliš?" upitao sam.
Pokazao je na tadašnji broj Playboya, koji je i pokrenuo cijelu raspravu. U njemu su mi objavili priĉu ("Boţanski obraĊivaĉ teksta", koju ćete takoĊer pronaći negdje ovdje) i koju sam mu pokazao s neĉim što sam smatrao opravdanim ponosom.
"Pa, pokazat ću ti", rekao je, "ako ti ne smeta da mi kaţeš koliko si dobio za tu priĉu."
"Moţe", rekao sam ja. "Dobio sam dvije tisuće dolara. To baš nije kikiriki, Wyatte."
(Ime mu zapravo nije Wyatt, ali ne ţelim ga staviti u neugodnu situaciju, ako me kuţite.)
"Ne, nisi dobio dvije tisuće", reĉe Wyatt. "Nisam? Virio si mi u štednu knjiţicu?"
"Nisam. Ali znam da si dobio tisuću i osamsto, jer tvoj agent dobiva deset posto."
"I te kako dobiva", rekao sam. "I zasluţuje to. Ubacio me u Playboy. Oduvijek sam htio imati priĉu u Playboyu. Pa sam dobio soma i osamsto umjesto dva soma, pa što."
"Ne, dobio si 1710$."
"Molim? "
"Pa, zar mi nisi rekao da tvoj poslovni upravitelj dobiva pet posto od neto prihoda?"
"Da, dobro — soma i osamsto manje devedeset dolara. Još uvijek mislim da 1710 $ nije loše za-"
"Samo nije", nastavio je sadist. "Zapravo si dobio samo bijednih 855 $." "Molim? "
"Hoćeš mi reći da ne upadaš u porezni razred od pedeset posto, Ste-vice?"
Šutio sam. Znao je da sam u tome poreznom razredu.
"A", dodao je blago, "zapravo si dobio samo nekakvih 769,50 $, jel'da?"
Nevoljko sam kimnuo. Maine ima porez na dohodak koji u mome poreznom razredu drţavnom porezu dodaje prirez od deset posto. Deset posto od 855$ je 85,50 $.
"Koliko ti je trebalo da napišeš tu priĉu?" ustrajao je Wyatt.
"Oko tjedan dana", rekao sam neiskreno. Zapravo je bilo bliţe dva tjedna, uz par dodatnih obrada, ali nisam imao namjere priznati to Wyattu.
"Dakle, tog tjedna si zaradio 769,50 $", reĉe on. "Znaš li koliko vodoinstalater u New Yorku zaraĊuje na tjedan, Stevice?"
"Ne", rekao sam. Mrzim ljude koji me zovu Stevica. "A ne znaš ni ti."
"Jasno da znam", reĉe on. "Oko 769,50 $, kad odbiješ porez. Dakle, koliko ja vidim, ovo tvoje je ĉisti gubitak." Nasmijao se kao sam vrag i pitao me imam li još piva u friţideru. Rekao sam da nemam.
Svome dragom prijatelju Wyattu poslat ću primjerak ove knjige, s malim popratnim pisamcem. U pisamcu će pisati: Neću ti reći koliko sam dobio za ovu knjigu, Wyatte, ali reći ću ti ovo: ukupno sam na "Boţjem obra-Ċivaĉu teksta" do sad - neto — zaradio nešto malo više od dvije tisuće i tristo dolara, i to ne raĉunajući onih 769,50 $ oko kojih smo se natezali u mojoj kući na jezeru. Potpisat ću pisamce Stevica, i dodat ću P. S.: Zapravo je bilo još piva u friţideru, i ja sam je sam popio nakon što si ti otišao. To će mu pokazati.
Samo što se ne radi o novcu. Priznajem da sam se oduševio što sam dobio 2000 $ za "Boţji obraĊivaĉ teksta", ali isto sam se tako oduševio što sam dobio 40 $ za "Lik kosca" kad je objavljen u ĉasopisu Startling Mystery Stories, ili kad sam dobio dvanaest autorskih primjeraka kad je priĉa "Ovdje su tigrovi" objavljena u Ubrisu, studentskom knjiţevnom ĉasopisu Sveuĉilišta Maine. (Ja sam dobroćudan po prirodi, i oduvijek sam pretpostavljao daje Ubris samo koknijevsko pisanje za Hubris'.)
Mislim, novac vas veseli; nećemo sad odlaziti u totalnu fantastiku (baine još). Kad sam poĉeo više-manje redovno objavljivati kratke priĉe u muškim ĉasopisima kao što su Cavalier, Dude ili Adam, bilo mi je dvadeset i pet godina, a mojoj ţeni dvadeset i tri. Imalo smo jedno dijete, a drugo je bilo na putu. Radio sam pedeset-šezdeset sati tjedno u praonici, i zaraĊivao 1,75 $ na sat. Budţet nije baš prava rijeĉ za ono što smo mi imali od kućnog proraĉuna; prije se radilo o modoficiranoj verziji batanskog posmrtnog marša. Ĉekovi za te priĉe (po objavljivanju, nikad po prihvaćanju) uvijek kao da su stizali taman na vrijeme da kupimo antibiotik za djetetovu infekciju uha, ili da zadrţimo telefon u stanu i produţimo si rekord za još mjesec dana. Novac je, budimo iskreni, jako praktiĉna i jako zanosna stvar. Kao što Lily Cavenaugh kaţe u Talismanu (a tu je repliku smislio Peter Straub, ne ja): "Ne moţeš biti previše mršav ili previše bogat." Ako u to ne vjerujete, nikad niste bili stvarno debeli ni stvarno siromašni.
Svejedno, ne bavite se ovime zbog novca, ili ste idiot. Ne razmišljate o profitu, ili ste idiot. Ne razmišljate o stvarima kao što su zarada na sat, zarada na godinu, ĉak ni zarada u cijelom ţivotu, ili ste idiot. Na kraju se time ne bavite ĉak ni iz ljubavi, premda bi bilo lijepo tako razmišljati. Bavite se time jer bi ne baviti se time bilo samoubojstvo. I premda je to gadno, ima pozitivnih strana koje nikad ne bih mogao objasniti Wyattu, jer on naprosto nije takva osoba.
' Hubris: guţva, galama. "Koknijevsko pisanje" odnosi se na londonski izgovor, koji najĉešće izostavlja glas "h". nap. prev.
Uzmimo za primjer "Boţji obraĊivaĉ teksta". Nije to najbolja pripovijest koju sam ikad napisao; neće nikad osvojiti nikakvu nagradu. Ali nije ni loša. Nekako je zabavna. Ja sam svoj prvi obraĊivaĉ teksta nabavio samo mjesec dana ranije (radilo se o velikom Wangu, i sve pametne komentare zadrţite za sebe, u redu?) i još sam istraţivao što sve moţe i ne moţe uĉiniti. Osobito su me fascinirali gumbi UMETN1 i IZBRIŠI, koji su gotovo istrijebili kriţanja i ubacivanja.
Jednog dana zaradio sam neki gadan virus. Dovraga, svakome se to moţe dogoditi. Sve u meni što nije bilo zabijeno ĉavlima izletjelo je s jednog ili s drugog kraja, uglavnom brzinom zvuka ili tu negdje. Do veĉeri mi je bilo zbilja jako loše - zimica, groznica, zglobovi puni staklene vune. Išĉašio sam većinu mišića u ţelucu, i leĊa su me boljela.
Tu sam noć proveo u gostinjskoj sobi (koja je samo ĉetiri velika koraka od kupaonice) i spavao sam od devet do negdje dva ujutro. Probudio sam se znajući da je s noći gotovo. Ostao sam u krevetu samo zato što sam bio previše bolestan da bih ustao. I tako sam leţao, i poĉeo sam razmišljati o svome obraĊivaĉu teksta, i o UMETNI i IZBRIŠI. I pomislio sam: "Zar ne bi bilo smiješno kad bi neki tip napisao jednu reĉenicu, a onda, kad stisne IZBRIŠI, subjekt te reĉenice se izbriše iz svijeta?" Skoro sve moje priĉe poĉinju tako: "Zar ne bi bilo smiješno kad ...?" I dok je mnogo mojih pripovijetki zastrašujuće, nikad nisam ispriĉao ni jednu (za razliku od zapisivanja) koja nije izazvala bar malo smijeha, kakva god bila moja krajnja nakana sa tom priĉom.
U svakom sluĉaju, poĉeo sam dakle razmišljati o IZBRIŠI, ne toliko stvarajući priĉu koliko gledajući slike u svojoj glavi. Promatrao sam tog nekog tipa (koji je meni uvijek naprosto Ja-Tip sve dok priĉa ne poĉne zadobivati prave rijeĉi, kad mora dobiti ime) kako briše slike koje vise na zidovima, i stolce u dnevnoj sobi, i grad New York, i koncept rata. A onda sam ga zamislio kako umeće stvari i te se stvari naprosto pojavljuju u svijetu.
A onda sam pomislio: "Pa, daj mu ţenu koja je totalno grozna-moţda bi mogao nju izbrisati - i nekog tko je jako dobar koga bi mogao umetnuti." A onda sam zaspao, i sljedećeg jutra sam bio više-manje zdrav. Virus je nestao, ali priĉa nije. Napisao sam je, i vidjet ćete da nije ispala baš onako kako bi se po ovome ovdje moglo zakljuĉiti, ali - priĉe to nikad ne ĉine.
Ne moram vam sve crtati, zar ne? Ne bavite se ovime zbog novca; bavite se time jer se tako ne osjećate loše. Muškarac ili ţena koji okreće leĊa tako neĉemu je naprosto idiot, to je sve. Priĉa mije platila puštajući me da opet zaspem kad mi se ĉinilo daje to nemoguće. Ja sam priĉi uzvratio puštajući je da nastane, kao stoje ţeljela. Sve ostalo su samo popratne pojave.
Nadam se da će ti se svidjeti ova knjiga, Uporni Ĉitatelju. Pretpostavljam da ti se neće svidjeti onoliko koliko bi ti se svidio roman, jer je većina vas zaboravila prave uţitke kratke priĉe. Ĉitanje dobrog, dugaĉkog romana je u velikoj mjeri kao da imate dugu i dobru vezu. Sjećam se kako sam se vozio izmeĊu Mainea i Pittsburgha tijekom nastajanja Creepshowa, a išao sam najĉešće autom, jer se mom strahu od letenja pridruţio štrajk kontrolora leta, a gospodin Reagan je nakon toga otpustio štrajkaše (Reagan je, izgleda, ţuĉni sindikalist samo kad su u pitanju sindikati u Poljskoj). Imao sam Ptice umiru pjevajući Colleen McCullough na osam kaseta, i tijekom kakvih pet tjedana nisam ĉak bio ni u vezi s tim romanom; osjećao sam se kao da sam oţenjen njime (najdraţi mi je dio kad zloĉesta stara gospoĊa istrune i napuni se crvima u roku od šesnaest sati).
Kratka priĉa je nešto sasvim drugo - kratka priĉa je kao hitar poljubac stranca u mraku. To, naravno, nije isto kao veza ili brak, ali poljupci mogu biti slatki, a sama njihova kratkoća dio je privlaĉnosti.
Pisanje kratkih priĉa nije mi s godinama postalo lakše; postalo je teţe. Vrijeme za njih mi se skratilo, kao prvo. Kao drugo, one se sve više ţele proširiti (proširenje je meni veliki problem -ja pišem kao što debele gospoĊe idu na dijetu). A ĉini mi se i sve teţim pronaći glas za te priĉe - i preĉesto mi Ja-Tip naprosto pobjegne.
Ali mislim daje glavno truditi se i dalje. Bolje je ljubiti i pokupiti par pljuski nego posve odustati od toga.
Dobro: to bi za ovaj kraj bilo više-manje sve. Smijem li zahvaliti nekim ljudima (moţete preskoĉiti ovaj dio ako hoćete)?
Hvala Billu Thompsonu stoje pokrenuo cijelu ovu stvar. On i ja zajedno smo sloţili Noćnu smjenu, prvu zbirku kratkih priĉa, i njegova je zamisao bila napraviti ovu knjigu. On je u meĊuvremenu prešao u Arbor House,ali ja ga volim i tamo kao i bilo gdje drugdje. Ako postoji samo još jedan pravi gospodin u gospodskoj profesiji nakladništva, to je on. Blagoslovljeno tvoje irsko srce, Bili.
Hvala Phyllis Grann u Putnamu koja je preuzela teret.
Hvala Kribyju McCauleyju, mome agentu, još jednom Ircu, koji je prodao većinu ovih priĉa, i koji je najdulju od njih, "Maglu", iz mene izvukao lancem i pijukom.
Ovo poĉinje zvuĉati kao govor na dodjeli Oscara, ali jebi ga.
Hvala i urednicima ĉasopisa - Kathy Sagan u Redbooku, Alice Turner u Playboyu, Nyeu Willdenu u Cavaliera, ljudima u Yankeeyju, Edu Ferma-nu - moj ĉovjek! - u Fantasy & Science Fictionu.
Dugujem skoro svima, i mogao bih ih poimence nabrojati, ali neću vas više gnjaviti. Najveća zahvala ide tebi, Uporni Ĉitatelju, kao i uvijek - jer na kraju sve ide tebi. Bez tebe, ovo je mrtvo slovo. Ako bilo koja od ovih priĉa upali za tebe, zanese te, prebrodi ti dosadan ruĉak, let avionom, ili sat vremena kod ravnatelja zbog bacanja papirića, to je prava plaća.
Dobro - reklama je gotova. Sad me uhvatite za ruku. Dobro se drţite. Idemo na razna mraĉna mjesta, ali mislim da znam put. Samo mi ne ispuštajte ruku. A ako vas poljubim u mraku, nije to ništa strašno; to je samo zato što vas volim.
A sad slušajte:
15. travnja 1984. Bangor, Maine
GOLE KOSTI
Ova knjiga je za Arthura i Joyce Greene
Ja sam tvoje strašilo Eto, to sam ja I ovdje sam da uĉinim Sto god mi se da ...
- K. C. and the Sunshine Band
Uvod
Ĉekaj — samo malo. Hoću razgovarati s tobom ... a onda ću te poljubiti. Ĉekaj...
Evo još nekoliko kratkih priĉa, ako ih ţelite. One pokrivaju dugo razdoblje moga ţivota. Ona najstarija, "Lik kosca", napisana je kad mi je bilo osamnaest godina, onog ljeta kad sam krenuo na fakultet. Ideja za nju došla mije, zapravo, dok sam bio u straţnjem dvorištu naše kuće u West Durha-mu, u drţavi Maine, igrajući košarku sa svojim bratom, i sad kad sam je opet proĉitao malo sam zaţalio za tim starim vremenima. Najnovija priĉa, "Balada o fleksibilnom metku", dovršena je u studenom 1983. To je razdoblje od sedamnaest godina, i ne predstavlja tako puno, valjda, ako se usporedi s tako dugaĉkim i bogatim karijerama kao što su ih imali pisci od Graha-ma Greenea, Somerseta Maughama, Marka Twaina, do Eudore Weltty, ali ipak je to više vremena nego što gaje imao Stephen Crane, i otprilike isto onoliko koliko je trajala karijera H. P. Lovecrafta.
Prije godinu-dvije, jedan me prijatelj upitao zašto se još uvijek gnjavim s time. Moji romani, istakao je, zaraĊuju mi dobru lovu, dok su kratke priĉe zapravo ĉisti gubitak.
"Kako to misliš?" upitao sam.
Pokazao je na tadašnji broj Playboya, koji je i pokrenuo cijelu raspravu. U njemu su mi objavili priĉu ("Boţanski obraĊivaĉ teksta", koju ćete takoĊer pronaći negdje ovdje) i koju sam mu pokazao s neĉim što sam smatrao opravdanim ponosom.
"Pa, pokazat ću ti", rekao je, "ako ti ne smeta da mi kaţeš koliko si dobio za tu priĉu."
"Moţe", rekao sam ja. "Dobio sam dvije tisuće dolara. To baš nije kikiriki, Wyatte."
(Ime mu zapravo nije Wyatt, ali ne ţelim ga staviti u neugodnu situaciju, ako me kuţite.)
"Ne, nisi dobio dvije tisuće", reĉe Wyatt. "Nisam? Virio si mi u štednu knjiţicu?"
"Nisam. Ali znam da si dobio tisuću i osamsto, jer tvoj agent dobiva deset posto."
"I te kako dobiva", rekao sam. "I zasluţuje to. Ubacio me u Playboy. Oduvijek sam htio imati priĉu u Playboyu. Pa sam dobio soma i osamsto umjesto dva soma, pa što."
"Ne, dobio si 1710$."
"Molim? "
"Pa, zar mi nisi rekao da tvoj poslovni upravitelj dobiva pet posto od neto prihoda?"
"Da, dobro — soma i osamsto manje devedeset dolara. Još uvijek mislim da 1710 $ nije loše za-"
"Samo nije", nastavio je sadist. "Zapravo si dobio samo bijednih 855 $." "Molim? "
"Hoćeš mi reći da ne upadaš u porezni razred od pedeset posto, Ste-vice?"
Šutio sam. Znao je da sam u tome poreznom razredu.
"A", dodao je blago, "zapravo si dobio samo nekakvih 769,50 $, jel'da?"
Nevoljko sam kimnuo. Maine ima porez na dohodak koji u mome poreznom razredu drţavnom porezu dodaje prirez od deset posto. Deset posto od 855$ je 85,50 $.
"Koliko ti je trebalo da napišeš tu priĉu?" ustrajao je Wyatt.
"Oko tjedan dana", rekao sam neiskreno. Zapravo je bilo bliţe dva tjedna, uz par dodatnih obrada, ali nisam imao namjere priznati to Wyattu.
"Dakle, tog tjedna si zaradio 769,50 $", reĉe on. "Znaš li koliko vodoinstalater u New Yorku zaraĊuje na tjedan, Stevice?"
"Ne", rekao sam. Mrzim ljude koji me zovu Stevica. "A ne znaš ni ti."
"Jasno da znam", reĉe on. "Oko 769,50 $, kad odbiješ porez. Dakle, koliko ja vidim, ovo tvoje je ĉisti gubitak." Nasmijao se kao sam vrag i pitao me imam li još piva u friţideru. Rekao sam da nemam.
Svome dragom prijatelju Wyattu poslat ću primjerak ove knjige, s malim popratnim pisamcem. U pisamcu će pisati: Neću ti reći koliko sam dobio za ovu knjigu, Wyatte, ali reći ću ti ovo: ukupno sam na "Boţjem obra-Ċivaĉu teksta" do sad - neto — zaradio nešto malo više od dvije tisuće i tristo dolara, i to ne raĉunajući onih 769,50 $ oko kojih smo se natezali u mojoj kući na jezeru. Potpisat ću pisamce Stevica, i dodat ću P. S.: Zapravo je bilo još piva u friţideru, i ja sam je sam popio nakon što si ti otišao. To će mu pokazati.
Samo što se ne radi o novcu. Priznajem da sam se oduševio što sam dobio 2000 $ za "Boţji obraĊivaĉ teksta", ali isto sam se tako oduševio što sam dobio 40 $ za "Lik kosca" kad je objavljen u ĉasopisu Startling Mystery Stories, ili kad sam dobio dvanaest autorskih primjeraka kad je priĉa "Ovdje su tigrovi" objavljena u Ubrisu, studentskom knjiţevnom ĉasopisu Sveuĉilišta Maine. (Ja sam dobroćudan po prirodi, i oduvijek sam pretpostavljao daje Ubris samo koknijevsko pisanje za Hubris'.)
Mislim, novac vas veseli; nećemo sad odlaziti u totalnu fantastiku (baine još). Kad sam poĉeo više-manje redovno objavljivati kratke priĉe u muškim ĉasopisima kao što su Cavalier, Dude ili Adam, bilo mi je dvadeset i pet godina, a mojoj ţeni dvadeset i tri. Imalo smo jedno dijete, a drugo je bilo na putu. Radio sam pedeset-šezdeset sati tjedno u praonici, i zaraĊivao 1,75 $ na sat. Budţet nije baš prava rijeĉ za ono što smo mi imali od kućnog proraĉuna; prije se radilo o modoficiranoj verziji batanskog posmrtnog marša. Ĉekovi za te priĉe (po objavljivanju, nikad po prihvaćanju) uvijek kao da su stizali taman na vrijeme da kupimo antibiotik za djetetovu infekciju uha, ili da zadrţimo telefon u stanu i produţimo si rekord za još mjesec dana. Novac je, budimo iskreni, jako praktiĉna i jako zanosna stvar. Kao što Lily Cavenaugh kaţe u Talismanu (a tu je repliku smislio Peter Straub, ne ja): "Ne moţeš biti previše mršav ili previše bogat." Ako u to ne vjerujete, nikad niste bili stvarno debeli ni stvarno siromašni.
Svejedno, ne bavite se ovime zbog novca, ili ste idiot. Ne razmišljate o profitu, ili ste idiot. Ne razmišljate o stvarima kao što su zarada na sat, zarada na godinu, ĉak ni zarada u cijelom ţivotu, ili ste idiot. Na kraju se time ne bavite ĉak ni iz ljubavi, premda bi bilo lijepo tako razmišljati. Bavite se time jer bi ne baviti se time bilo samoubojstvo. I premda je to gadno, ima pozitivnih strana koje nikad ne bih mogao objasniti Wyattu, jer on naprosto nije takva osoba.
' Hubris: guţva, galama. "Koknijevsko pisanje" odnosi se na londonski izgovor, koji najĉešće izostavlja glas "h". nap. prev.
Uzmimo za primjer "Boţji obraĊivaĉ teksta". Nije to najbolja pripovijest koju sam ikad napisao; neće nikad osvojiti nikakvu nagradu. Ali nije ni loša. Nekako je zabavna. Ja sam svoj prvi obraĊivaĉ teksta nabavio samo mjesec dana ranije (radilo se o velikom Wangu, i sve pametne komentare zadrţite za sebe, u redu?) i još sam istraţivao što sve moţe i ne moţe uĉiniti. Osobito su me fascinirali gumbi UMETN1 i IZBRIŠI, koji su gotovo istrijebili kriţanja i ubacivanja.
Jednog dana zaradio sam neki gadan virus. Dovraga, svakome se to moţe dogoditi. Sve u meni što nije bilo zabijeno ĉavlima izletjelo je s jednog ili s drugog kraja, uglavnom brzinom zvuka ili tu negdje. Do veĉeri mi je bilo zbilja jako loše - zimica, groznica, zglobovi puni staklene vune. Išĉašio sam većinu mišića u ţelucu, i leĊa su me boljela.
Tu sam noć proveo u gostinjskoj sobi (koja je samo ĉetiri velika koraka od kupaonice) i spavao sam od devet do negdje dva ujutro. Probudio sam se znajući da je s noći gotovo. Ostao sam u krevetu samo zato što sam bio previše bolestan da bih ustao. I tako sam leţao, i poĉeo sam razmišljati o svome obraĊivaĉu teksta, i o UMETNI i IZBRIŠI. I pomislio sam: "Zar ne bi bilo smiješno kad bi neki tip napisao jednu reĉenicu, a onda, kad stisne IZBRIŠI, subjekt te reĉenice se izbriše iz svijeta?" Skoro sve moje priĉe poĉinju tako: "Zar ne bi bilo smiješno kad ...?" I dok je mnogo mojih pripovijetki zastrašujuće, nikad nisam ispriĉao ni jednu (za razliku od zapisivanja) koja nije izazvala bar malo smijeha, kakva god bila moja krajnja nakana sa tom priĉom.
U svakom sluĉaju, poĉeo sam dakle razmišljati o IZBRIŠI, ne toliko stvarajući priĉu koliko gledajući slike u svojoj glavi. Promatrao sam tog nekog tipa (koji je meni uvijek naprosto Ja-Tip sve dok priĉa ne poĉne zadobivati prave rijeĉi, kad mora dobiti ime) kako briše slike koje vise na zidovima, i stolce u dnevnoj sobi, i grad New York, i koncept rata. A onda sam ga zamislio kako umeće stvari i te se stvari naprosto pojavljuju u svijetu.
A onda sam pomislio: "Pa, daj mu ţenu koja je totalno grozna-moţda bi mogao nju izbrisati - i nekog tko je jako dobar koga bi mogao umetnuti." A onda sam zaspao, i sljedećeg jutra sam bio više-manje zdrav. Virus je nestao, ali priĉa nije. Napisao sam je, i vidjet ćete da nije ispala baš onako kako bi se po ovome ovdje moglo zakljuĉiti, ali - priĉe to nikad ne ĉine.
Ne moram vam sve crtati, zar ne? Ne bavite se ovime zbog novca; bavite se time jer se tako ne osjećate loše. Muškarac ili ţena koji okreće leĊa tako neĉemu je naprosto idiot, to je sve. Priĉa mije platila puštajući me da opet zaspem kad mi se ĉinilo daje to nemoguće. Ja sam priĉi uzvratio puštajući je da nastane, kao stoje ţeljela. Sve ostalo su samo popratne pojave.
Nadam se da će ti se svidjeti ova knjiga, Uporni Ĉitatelju. Pretpostavljam da ti se neće svidjeti onoliko koliko bi ti se svidio roman, jer je većina vas zaboravila prave uţitke kratke priĉe. Ĉitanje dobrog, dugaĉkog romana je u velikoj mjeri kao da imate dugu i dobru vezu. Sjećam se kako sam se vozio izmeĊu Mainea i Pittsburgha tijekom nastajanja Creepshowa, a išao sam najĉešće autom, jer se mom strahu od letenja pridruţio štrajk kontrolora leta, a gospodin Reagan je nakon toga otpustio štrajkaše (Reagan je, izgleda, ţuĉni sindikalist samo kad su u pitanju sindikati u Poljskoj). Imao sam Ptice umiru pjevajući Colleen McCullough na osam kaseta, i tijekom kakvih pet tjedana nisam ĉak bio ni u vezi s tim romanom; osjećao sam se kao da sam oţenjen njime (najdraţi mi je dio kad zloĉesta stara gospoĊa istrune i napuni se crvima u roku od šesnaest sati).
Kratka priĉa je nešto sasvim drugo - kratka priĉa je kao hitar poljubac stranca u mraku. To, naravno, nije isto kao veza ili brak, ali poljupci mogu biti slatki, a sama njihova kratkoća dio je privlaĉnosti.
Pisanje kratkih priĉa nije mi s godinama postalo lakše; postalo je teţe. Vrijeme za njih mi se skratilo, kao prvo. Kao drugo, one se sve više ţele proširiti (proširenje je meni veliki problem -ja pišem kao što debele gospoĊe idu na dijetu). A ĉini mi se i sve teţim pronaći glas za te priĉe - i preĉesto mi Ja-Tip naprosto pobjegne.
Ali mislim daje glavno truditi se i dalje. Bolje je ljubiti i pokupiti par pljuski nego posve odustati od toga.
Dobro: to bi za ovaj kraj bilo više-manje sve. Smijem li zahvaliti nekim ljudima (moţete preskoĉiti ovaj dio ako hoćete)?
Hvala Billu Thompsonu stoje pokrenuo cijelu ovu stvar. On i ja zajedno smo sloţili Noćnu smjenu, prvu zbirku kratkih priĉa, i njegova je zamisao bila napraviti ovu knjigu. On je u meĊuvremenu prešao u Arbor House,ali ja ga volim i tamo kao i bilo gdje drugdje. Ako postoji samo još jedan pravi gospodin u gospodskoj profesiji nakladništva, to je on. Blagoslovljeno tvoje irsko srce, Bili.
Hvala Phyllis Grann u Putnamu koja je preuzela teret.
Hvala Kribyju McCauleyju, mome agentu, još jednom Ircu, koji je prodao većinu ovih priĉa, i koji je najdulju od njih, "Maglu", iz mene izvukao lancem i pijukom.
Ovo poĉinje zvuĉati kao govor na dodjeli Oscara, ali jebi ga.
Hvala i urednicima ĉasopisa - Kathy Sagan u Redbooku, Alice Turner u Playboyu, Nyeu Willdenu u Cavaliera, ljudima u Yankeeyju, Edu Ferma-nu - moj ĉovjek! - u Fantasy & Science Fictionu.
Dugujem skoro svima, i mogao bih ih poimence nabrojati, ali neću vas više gnjaviti. Najveća zahvala ide tebi, Uporni Ĉitatelju, kao i uvijek - jer na kraju sve ide tebi. Bez tebe, ovo je mrtvo slovo. Ako bilo koja od ovih priĉa upali za tebe, zanese te, prebrodi ti dosadan ruĉak, let avionom, ili sat vremena kod ravnatelja zbog bacanja papirića, to je prava plaća.
Dobro - reklama je gotova. Sad me uhvatite za ruku. Dobro se drţite. Idemo na razna mraĉna mjesta, ali mislim da znam put. Samo mi ne ispuštajte ruku. A ako vas poljubim u mraku, nije to ništa strašno; to je samo zato što vas volim.
A sad slušajte:
15. travnja 1984. Bangor, Maine
Пријавите се на:
Постови (Atom)